Природа – вјечна инспирација

Природа је ту да ме инспирише. А њен цвијет љепотом да мирише. Плодови Земље су храна и лијек, Непресушни извор енергије за 21. вијек. Кад станем босом ногом на тло, Осјетим љубав кроз земаљско дно. Душе на земљи пролазе, Тијело остављају Земљи, кад одлазе. Небо и звјезде, подсјете ме гдје је дом, И онда обгрлим

Не, не чини ме!

Не, не чини ме одјело, ни скупа кола, Чини ме душа, која је дио тијела. Не, не чини ме систем и његова лажна фела, Чини ме искрена ријеч и срчана дијела. Не, не чини ме новац и блага ловац, Чини ме природа, чији сам дио. Не, не чини ме религија и њена правила, Чини ме

Песма уместо свега

Песма уместо свега Јер песмом читамо душу.  Пишемо срцем. Осмехујемо се топлином,  сладимо непце милином  и славимо Живот.  Умрли смо у једноме дану  и схватили да смрт је  само предиспозиција за живот.  Смрт је једна тачка у којој се сусреће живот, тренутак, месец, година и цео век, пре и после ере. Записано: 02.01.2020.